Na ulazu u Nacionalnu knjižnicu shvatim da nisam ponio masku. Bez nje neću moći ući u knjižnicu, proučavat knjige, novinske isječke o sotonističkim sektama u Zagrebu. Ushodao sam sam se po platou Nacionalne. Uokolo zgrade hrpa policijskih automobila. Sjetim se da se sjednice Vlade održavaju u prostorijama Nacionalne knjižnice. Potres je rasklimao zgradu Sabora na Gornjem gradu.

Dolje na parkiralištu spazim bijelu masku. Brzo se spustim do nje. Nije mi prvi put da uzimam maske s poda. Najgore je ipak bilo kad sam se prije nekoliko mjeseci morao ići javit hitno na Zavod za zapošljavanje. I tada sam zaboravio masku pa sam iz lokve uz cestu dograbio masku raskvašenu, iscijedio je u šaci i onakvu mokru, blatnu stavio na lice. Takve pothvate nije imao ni najveći klošar među piscima, Čarls Bukovski.

Maska na parkiralištu ispred Nacionalne knjižnice bila je glanc nova, bijela. Izgledala je kao dio grudnjaka neke prsate, talijanske glumice. Toliko čista da je ne treba ni oprati u lavabou. Očito je ispala nekom teškom buržuju. Dok sam je dizao s poda do mene je dojurio povisoki tip s uredno potkresanom bradom. U prvi mah nisam ni skužio da je to ministar gospodarstva Tomislav Ćorić. Osornim glasom rekao mi je da mu vratim masku.

“Neću vam ja ništa vraćat. Maska je moja”, odsiječem jer mi se Ćorić svojim bahatim nastupom doimao kao uobraženi napuhanko. A i nisam se htio olako odreći takve dobre maske s kojom bih čak mogao barit i šminkerske studentice u Nacionalnoj knjižnici.

Ćorić pogleda prema policajcima koji su dokono stajali uz policijsko vozilo. Nije im trebao ništa reći. Jedan od policajaca odmah poskoči, dođe do nas.

“Što je bilo, gospodine ministre?” upita.

“Ovaj ovdje ne želi mi vratiti moju masku”, Ćorić svisoka pokaže na mene.

“To je moja maska. Pustite me na miru”, odvratim policajcu.

On u nedoumici pogleda ministra.

“Možete li pružit dokaz da je to vaša maska?” ljubazno ga upita.

“Mogu, naravno! Na maski su moji inicijali!” slavodobitno će Ćorić.

Dlanom popeglam masku. Stvarno su pri dnu bili otisnuti inicijali T.Ć.

“To je više nego dovoljan dokaz! Vratite ministru masku!” nabrijano će policajac.

“Polako… Nije to nikakav dokaz. Te inicijale je ušila moja mama koja mi je i izradila ovu masku. Ona mi je odmalena na gaće i čarape ušivala inicijale jer sam u školi često gubio gaće… Stariji dečki maltretirali su me pod odmorima, tjerali me u veceu da skinem gaće, pa su mi ih sakrivali po školi… Od tad sam čvrsto odlučio da mi nitko više neće oduzimati moje stvari, pa makar to bio i ministar gospodarstva”, stisnuo sam masku u šaci.

“Hoćete reći da su i vaši inicijali T.Ć.?” policajcu sumnjičavo zaiskre oči.

“Da.”

“Lako ćemo to provjerit. Dajte mi vašu osobnu iskaznicu.”

Uz osobnu iskaznicu iz novčanika izvadim i press iskaznicu Nacionala. Neka vide da sam novinar i da se sa mnom neće olako zajebavat. Policajac naglas proslovka moje prezime:

“P…a…vle… Sv..i…ra…c. Pa to nisu T.Ć inicijali… Uhvatio sam vas u laži. Vratite masku dok se još imate vremena izvući od novčane kazne za obmanjivanje policijskog službenika.”

“Mama mi je stavljala inicijale po mom nadimku. Tupko Ćupko me zvala. Tupko jer sam gubio stvari, a Ćupko jer se nikad ujutro ne bih počešljao. Dakle, Tupko Ćupko, T.Ć… Baš kako piše na mojoj maski”, pokažem inicijale.

Ministar Ćorić uhvati se za glavu.

“Zar je ovo zbilja moguće!? Ovaj uličar mi oduzima identitet!”

“Što se bunite, sami ste krivi, igrali ste se vatrom kad ste svoje ime, osobu sveli na obične inicijale T.Ć. U književnosti je to prvi napravio Kafka. Svom otuđenom liku u romanu Proces oduzeo je čak pravo na puno ime, nazvao ga je samo K. A kad si obični K onda s tobom mogu ljudi šta god hoće, vući te po opskurnim sudovima kao što su Kafkina K-a… Neka vam to bude upozorenje, ministre. Svedeni na inicijale čak niste u stanju zakonski vratit svoju vlastitu masku, kamoli se branit od nekih ozbiljnijih optužbi za malverzacije”, demonski se nacerim.

“Evo, priznaje da je to moja maska!” Ćorić izvadi maramicu, obriše znoj s čela.

“Ništa ja ne priznajem, samo hipotetički govorim. I dalje tvrdim da je ovo moja maska i da su na njoj inicijali mog nadimka.”

“Nažalost, zakonski ima pravo. Nikako ne možemo dokazati da je to zbilja vaša maska, ministre”, snuždeno će policajac. A onda ponudi Ćoriću drugu masku, imaju u autu čitav paket maski.

“Neću! Ne želim se s običnom, jednokratnom maskom pojavljivat pred kamerama! Imam svoju. S kojom izgrađujem svoj brend!” zajunio je Ćorić.

Policajac je rekao da on tu ništa ne može poduzet. Jedino da se ministar pokuša nagodit sa mnom. Ćorić je to odbio.

“Nemam više vremena, moram u knjižnicu”, krenem natrag prema Nacionalnoj.

“Neće ti ovo samo tako proći!” na odlasku sam začuo ministrov glas.

Na platou Nacionalne stao sam i razgledao svoj plijen. Čim se vratim doma, stavit ću ministrovu masku na internetsku prodaju, aukciju, pomislim. Danas kad su u koroni estradne zvijezde do kraja ugasnule, političari su jedini selebritiji. Samo oni nastupaju na sjednicama, sazivaju presice, naslikavaju se pred novinarima. To ni Orvel nije predvidio, da će ružni, otromboljeni, trbušasti političari i političarke zamijeniti naočite, karizmatične pjevače, pjevačice, glumice. Ova brendirana maska ministra Ćorića vrijedi sad isto kao što su nekad vrijedile na primjer čizme od zmijske kože pjevača Danijela Popovića. Na internetskoj prodaji možda za nju dobijem 10.000 kuna.