Izluđen od vrućine i sparine u Zagrebu, počeo sam maštat o Jadranu. Nije mi se klošarilo po moru, spavalo na plažama kao što sam radio prošlog ljeta, iscrpi te to, uništi ti živce. Pa sam, više onako neobavezno, krenuo na internetu gledat oglase za sobe, apartmane. Našao jednu koliko toliko povoljnu sobu u Pirovcu. Ako uspijem dogovorit tri dana noćenja, mogao bih, pomislio sam, tamo pozvat i onu svoju klozet frau Mihaelu što sam je našao preko Tindera. Uskoro je trebala dobit godišnji i stalno mi je slala napaljujuće poruke kako bi se sa mnom htjela torbat negdje na moru, da nađemo neku pustu plažu, skinemo se goli i prepustimo svojim maštarijama na volju. Njezina je bila da ja skroz gol uđem u vodu do iznad koljena, a ona da onda naglo izroni i ustima… ma, neću dalje, ne pišem erotsku kolumnu u Kozmu, nego koliko toliko ozbiljnu u političkom tjedniku.

Otpio sam gutljaj crnjaka i otipkao broj s oglasa.

“Alo?” začuo sam postariji ženski glas, u pozadini cika djece.

Nikad se još nisam javljao na oglas za apartmane na moru, nisam znao kako se to radi, pa sam zdravoseljački izustio:
“Ja bi sobu iznajmio.”

Kratki muk.

“Može, mili. A kad bi doša i kolko bi osta?”

“Ovisi… “

“Jel bi uzeja sobu il apartman?”

“Sobu… A jel ima soba uključenu kupaonu i vece?

“Ima ti bidunčić u sobi di možeš oprat ruke, lice, umit se… A vece je vani… U vrtlu… Porid crne jame.”

Znači, poljski vece, pomislio sam. Još od djetinjstva mrzio sam te poljske vecee. Jer mi smo u Đakovu sve do moje Osnovne imali taj poljski vece u dnu dvorišta. Moj stari je stalno prepričavao kako mu je jednom štakor odozdola skočio dok je vršio nuždu i otad sam u najgorem strahu išao kakat, nikad to nisam mogao obavit kako treba, trzao sam se na svaki šum ispod sebe, gaće su mi skoro uvijek bile smeđe, pa me sestra zajebavala da sam poglavica Smeđi trag.

” A vece bih, znači, samo ja koristio?”

“Samo ti, rođeni, mi imamo svoj u kući.”

“To je vece kabina?”

“E, a tako nešto… “

“Ima zidove, prozorčić?”

“Ima. A ako se malo pridigneš dok… da prostiš, sereš, možeš kroz ponisitricu na vratima vidit i more… “

“Odlično! Onda ne bih ni iznajmljivo sobu… Nego samo taj vece, ako se skvrčim mogu ja unutra i spavat… “

“Spavat u zahodu!?”

“Ako je baš preusko, mogu ja i stojećki spavat naslonjen na zid, naučio sam to kad sam kao mali igrao Drakule u pušnici di je dida sušio šunke… Prislonim se leđima uz zid, sklopim ruke na prsima i spavam ko beba… odnosno vampir.

“U jime oca i sina i duva…” začuo sam ženu.

“Ne treba mi onda ni bidunčić, umivat se mogu kad pustim vodu… ” sav sam se uživio, pa oprezno krenuo dogovarat cijenu:

“Znači, ako vam je soba 250 kuna po noćenju, onda taj vece ne može bit više od 50.”

Tišina, samo primamljivo zrikanje zrikavaca u pozadini. Već sam se vidio kako me ti zrikavci uspavljuju bolje od tableta dok ću mrtav umoran od cjelodnevnog plivanja, pokušavat stojećke zaspat u vece kabini. A onda bi na jednu noć poskrivečki mogao dovest i Mihaelu, pa bi se stojećki torbali, ionako smo navikli na to, stalno smo se tu u Zagrebu kod nje na poslu torbali po vece kabinama.
“A, bidni moj… Ti mene zajebaješ? Ti bi zbilja zahod iznajmija?”
“Da.”

“Ovo moran javit u Slobodnu… Ajde, dođi, bit ćeš mi reklama za moje apartmane… “

“Pa onda mi dajte tu zahodsku kućicu besplatno… jer ja sam vam i influenser, imam i kolumnu u Nacionalu… Kroz društvene mreže, medije, pravit ću vam reklamu… “

Žena je opet zamuknula. Očito je ozbiljno razmišljala o mojoj ponudi.
“Ma, neću tako! Pa bi mi sami klošari dolazili! Iznajmljivat zahod! A mi ovdi želimo bogatije, uglednije turiste… Ovdi svako lito ljetuje i Nevena Rendeli, ona je naša Pirovčanka… Sad ima blizance pa se po cili dan ne miče s dičje plaže… “

“Ma, baš suprotno, javila bi vam se hrpa glumaca, pisaca, slikara, voditelja i novinara koji su na HTV-u zbog političke čistke dobili otkaze… Koji žele bit na moru, a ne mogu si priuštit normalne apartmane, sobe, zbog teške situacije u kulturi i novinarstvu… ”
Žena me zamolila da ostanem na liniji. Čekao sam, čuo iz daljine kako se obraća nekom u drugoj prostoriji. Onda taj netko nešto mrmlja, nakašlje se, začuju se tromi koraci pa na mobitelu muški, ratoborni glas:

“Slušaj, jesi ti neki peder? Jel vam to neka nova moda da iznajmljujete zahode i unutra radite one svoje opačine? Ja takve u zahod ne puštam!”

“Nisam peder… Sam ću uzet taj zahod… Samo da imam di prespavat.”

Muškarac se opet nakašlje pušačkim kašljem.

“A, dobro onda… Ionako mi taj vanjski vece zjapi prazan… Jedino ako neki turist iznajmi sobu… Ti bi mu se mora maknit kad on triba… obavit svoje.”

“Ma, naravno, ionako ću samo doć prespavat, namjeravam čitav dan bit na moru, plivat da ojačam prsne mišiće, iščistim pluća… “

“A što se tiče hrane… Imamo mi u vrtlu pome, lubenica, krušaka, krumpira… Nećeš jeftinije dobit ni u jednom tu dućanu… A ovo je naše, domaće, žena posadila… “

“Ma, ne, ne treba, samo taj zahod ću… “

“A, bogati, a šta ćeš jist? Neće te sunce hranit… “

Sav sam se ozario. Napokon sam dočekao da se osjećam kao stari, napušteni Pukovnik iz meni najdražeg Markezovog romana “Pukovniku nema tko da piše.” Žena na samom kraju romana upita Pukovnika što će jesti ako ne prodaju pijetla kojeg je Pukovnik obožavao. Taj roman mi je i bio najdraži upravo zbog tog kraja. I sad sam na pitanje što ću jesti, tom iznajmljivaču apartmana napokon mogao odgovorit isto ono što je i Pukovnik svojoj zabrinutoj ženi:

“Govna.”