Moram ovo napisati da bude upozorenje svim vlasnicima pasa. Moj dečko i ja jučer oko četiri poslijepodne zastali smo ispred ljekarne da bi kupili neke lijekove. S nama je u autu bio naš predivan pas kojeg prije nekoliko mjeseci udomili iz azila u Dumovcu. Ali ne na način na koji je bivša predsjednica Kolinda udomila Kiku, pa je nakon predsjedničkog mandata tko zna kome ostavila. Mi smo ovog psa željeli imati kao zalog naše ljubavi. Opečeni parovima koji su išli posvojiti djecu u Kongo, nismo se željeli izlagat takvom riziku. Pa smo se linijom manjeg otpora odlučili uzeti psa.
Ali da ne dosađujem našim privatnim stvarima. Moj dečko ušao je u ljekarnu, ja sam ostao na suvozačkom mjestu. Naš slatki mješanac glavu je isturio kroz prozor i plijenio zadivljene uzdahe prolaznika. Kad se moj dečko vratio u auto, pored prozora nam se stvorila glava nekog postarijeg, proćelavog čovjeka sa zlatnim lancem oko vrata. Ponudio je našem psu kolačić iz kutije. Imao je punu kutiju tih psećih kolačića, izvadio mu je jedan i prije nego smo se snašli turnuo mu ga je u usta. Pas ga je u hipu sažvakao. Moj dečko se namrštio:
“Nije nam običaj davat drugim ljudima da ga hrane. Čudi me da je prihvatio.”
Ja sam pak oduševljeno rekao:
“Danas još skoro ništa nije jeo, očito je gladan.”
Moj dečko me presjekao pogledom.
Za to vrijeme tip mu je dao još jedan kolačić. Onda nam je rekao da i on ima pse i da ih jako voli. Pa nam pružio čitavu kutiju da je ponesemo za doma.
Dečko je pokrenuo auto.
“Zašto sam mu ovo dopustio!? Nepoznatom tipu dao sam da nam hrani psa. Možda je otrov u tim kolačićima! Pogledaj…”, podigao je kutiju.
Pri vrhu je bila oblijepljena srebrenkastom izolir trakom.
“Ko bi normalan nosio po vani takvu kutiju…”
“Ma daj briješ… Ajme kako samo svi postali nepovjerljivi prema ljudima. Tako se isto ja više ne usudim po glavi podragat ičije dijete od naših prijatelja da me ne proglase pedofilom. Dovoljno je već to da sam gej…”
“Takva su vremena, odvratna, ljudi su odvratni. A ti svima vjeruješ… Pa i u doba mojih staraca bilo je bolesnika koji su psima, djeci namjerno davali bombone u kojima su bili komadići žileta.”
“Ja ne pristajem na takav život. U stalnoj paranoji. Ja ipak želim vjerovat ljudima.”
Da bih to dokazao izvadio sam jedan pseći kolačić iz kutije, strpao ga u usta i sažvakao. Imao je okus Bobi štapića.
“Ti ponekad znaš bit tako prokleto infantilan. Zapravo uvijek si takav…”, prekorio me dečko.
“Eto, spreman sam umrijet da bih dokazao da ljudi nisu baš toliko zli.”
Kad smo parkirali ispred zgrade, još smo malo prošetali našeg ljubimca. Zaletio se na livadu, počeo žudno jesti travu. Ubrzo je ispustio grozomorne, hroptave zvukove iz dubine grla. Pa povratio. Moj dečko pojurio je prema njemu. Pregledao sadržaj rigotine u travi.
“Sad mi reci da je ovo slučajno”, obrecnuo se na mene.
“O, jebote… Onda sam i ja otrovan”, bezizražajnim ću glasom.
“Ono što je otrovno za ljude ne mora bit za životinje”, odvratio je hladno.
“Tebi je više stalo do psa nego do mene…”, ljubomorno ću.
Odveli smo psa doma. Legao je na kauč. Dečko je na internetu pročitao simptome trovanja pasa. Prvi simptom bio je povraćanje. Dečko je problijedio. I ja. Riganje i malaksalost, glavni simptomi. A pas je umorno legao na krevet.
“Da ga vodimo veterinaru?”, pitao sam u strahu.
Moj dečko je šutio, zabrinuto gladeći psa po glavi.
Ja sam dohvatio kutiju s kolačićima obljepljenu izolir trakom.
“Možemo dati te kolačiće na analizu i vidjet jesu li zbilja otrovani…”, zaustio sam.
“‘Ko će nam to napravit? Znaš koliko to košta? Pola tvoje novinarske plaće.”
Preostalo nam je da dežuramo uz psa. Ako vidimo nove simptome trovanja, odmah ga vodimo veterinaru. Ako se to dogodi, odmah ću o tome napisat novi tekst. Ukoliko u međuvremenu i ja ne pokleknem od trovanja.
Komentari