NACIONALNA GROUPIE: Nova Pravda za Srbiju

‘Iduće godine branio bi naše boje na frankfurtskom sajmu knjiga na kojem nas bojkotiraju… Hrvatska se ionako urušava, vaš premijer više ne može kontrolirat provalu štrajkova. Sami ste sebe uništili’

Stiglo mi je na mejl:

“Dragi Pavle, tvoja knjiga dospela je i u moje ruke. Čuo sam da si ovde u Banjaluci gostovao pre neko vreme. Čitajući knjigu, setio se tvoje keve, opisuješ je veoma plastično. Baš u doba pre nego si se rodio (pogledao sam godinu rođenja u beleški o piscu) imao sam avanturu s tvojom kevom. Bio sam stažist u Domu zdravlja u Đakovu, pomagao tvoj kevi koja je tamo bila doktorka. Devedesetih sam na traktoru morao da prebegnem u Banjaluku zbog svoje nepoželjne nacionalnosti. I u licu si pljunuti ja, a te fazone koje koristiš u tekstovima… pa iste takve fazone i ja imam. Uvek se nešto šegačim, a čak imam i svoj blog, voleo bih da ga pogledaš… pa mogu te oslovit… sine. Ako imaš potrebu, veoma bih voleo da me posetiš, živim sa svojom starom kevom, isto kao i ti, uglavnom na njen račun jer mi je plata u Ministarstvu kulture i prosvete previše oskudna za moje hedonističke prohteve. Sad možda i shvataš zašto si stalno u tako lošim odnosima sa svojim ćaletom. Prva knjiga ti je i puna gorčine spram ćaleta i ne na jednom mestu kažeš da imaš osećaj da uopšte nisi njegov sin. Voli te i pozdravlja tvoj pravi ćale Svetozar.”

Nisam mogo izdržat, već idući dan otišao sam u Banjaluku naći se s tim čovjekom koji tvrdi da mi je biološki otac, a odaziva se na ime Svetozar.

Samo s osobnom sam prešo granicu. Tamo su svi natpisi na uznemirujućoj ćirilici. Sa Svetozarom sam se našao u pozorišnom kafiću. Stvarno mi je sličio. Imao je konjoliko lice i sivkastu kosu začešljavao je prema gore. I isto kao i ja nosio je traper jaknu. Popili smo po rakijicu, pa me odveo na Trg Republike Srpske. Sve je na tom Trgu, od zgrada pa do prastarog uličnog sata, izgledalo kao da je ostalo zaleđeno u sedamdesetima i osamdesetima. Osjećao sam se kao lik u nekom špijunskom trileru o hladnom ratu.

Svetozar me uveo u zgradu na kojoj sam na ćiriličnoj ploči uspio pročitat: Ministarstvo prosvjete i kulture. Popeli smo se na prvi kat, ušli u donekle fino uređenu prostoriju. Tamo je za masivnim, socijalističkim stolom sjedila prilično lijepa žena plave kose. Bila mi je čak zgodnija i dotjeranija od hrvatske predsjednice. Svetozar mi je predstavi: ministrica prosvete i kulture Natalija Trivić. Pružila mi je ruku, uz osmijeh izgovorila da joj je Svetozar mnogo pričao o meni, ona ga je potakla da mi se javi. Ministarstvo prosvjete i kulture otkupit će moje knjige, a ona ima i jednu ideju za mene… Ideju podupire i predsjednik Dodig. Pročitali su u Nacionalu moj tekst o Handkeu. Voljeli bi da ja poduzmem u zimi isto ono putovanje po Srbiji koje je devedesetih poduzeo Handke i opisao ga u knjizi “Zimsko putovanje na rijeke Dunav, Savu, Moravu i Drinu ili Pravda za Srbiju”. I da onda napišem svoja razmišljanja o Srbiji. Onda riječ preuzme Svetozar:

“Mi bismo ti ponudili i naše državljanstvo… Pošto sam ti ja otac. Iduće godine branio bi naše boje na frankfurtskom sajmu knjiga na kojem nas ove godine bojkotiraju… Hrvatska se ionako urušava, vaš premijer više ne može kontrolirat provalu štrajkova. Sami sebe ste uništili… O vašoj kulturi da i ne govorim. Evo, samo ovako na prvi pogled usporedi našu ministricu kulture s vašom… Vas puštaju na frankfurtski sajam, ali na stražnja vrata. Kao nebitne sluge koje nitko ne primećuje. A iduće godine mi ćemo tamo nastupit u velikom stilu… Handke i ti možete bit na našem štandu. Norvežani će to podupirat, a oni su, vidio si, kraljevi frankfurtskog sajma. Pa jel vidiš da je tvoj omiljeni Karl Ove Knausgård izjavio da ne može zamislit koji je pisac više od Handkea zaslužio Nobelovu nagradu…’’

“Čekajte, vi hoćete da ja pišem neku novu obranu Srbije, ja kao Hrvat i sin branitelja…’’

Svetozar me pogleda.

“Nisi, sine, baš čisti Hrvat… Pogotovo ako se gleda po ocu… pravom.”

“Ali mogao bih izgubit putovnicu s oznakom Europske unije koju u Hrvatskoj imaju čak i psi!”

“Pa kako vidim po tvojim zapisima ionako nigdje ne putuješ, sine…’’

“Nisam ti ja sin! Ovo je neka zamka… Podmećete mi kao nekad Udba Malnaru Crnu ružu!’’

Svetozar izvadi neku fotografiju. Pruži mi je. Moja stara gola leži na krevetu za preglede.

“Tu smo te začeli…”

“Prekini, jebote!”

Osjetio sam mučninu pri pogledu na vlastitu golu majku.

“To je fotomontaža! U tome ste vi Srbi majstori! Već ste tako probali sjebat našeg bivšeg ministra poljoprivrede. Isto su ovako uvjerljivo u Zemunu smontirali da ministar s golom kurvom u krilu šmrče kokain! Ne zajebavajte se sa mnom! Razotkrit ću vas u Nacionalu, nastat će skandal u kojem ćete opet vi popušit! Nikad nećete prismrdit EU!’’

“Smiri se, sine, znam da ti je sve ovo šok. Nisam smeo tako naglo… Putovanje po rekama godilo bi ti nervima. Ja sam dobar sa Žarkom Radakovićem, on je prevodio Handkea i vodio ga po Srbiji. Žarko bi putovao s nama. Dodig bi sve financirao…’’

“Čekaj, jel ovo radite u dogovoru s Osom? Bosanskom obavještajnom službom!”

“Geografija ti, sine, očigledno nije jača strana. Mi smo Republika Srpska.”

“Preko mene hoćete ponovo uspostavljat neku Jugu… Baš kao u Le Kareovim špijunskim romanima di agenti vrbuju alkoholičare pisce jer je s njima lako manipulirat!”

“Sine…”

“Ma, bit će tebi: ne okreći se, sine… Idem. Ovo je namještaljka!”

“Sin ti je nepovjerljiv i buntovan, vidi se da je na tebe, Svetozare”, vrckavo će ministrica.

Napustio sam Ministarstvo u trku. Sad sjedim i ovo pišem u jednoj ćevabdžinici. Rokam po ćevsonima banjalučkim i bojim se vratit u Hrvatsku da me ne hapnu na granici i natjeraju na suradnju. Prvo se moram dobro najest luka, to mi je jedino džejmsbondovsko oružje ako me zaskoči tajna policija Republike Srpske.

Komentiraj