TEATAR: Što je Ljuba Tadić govorio o prvoj kazališnoj predstavi Ateljea 212

Rođen je 31. svibnja 1929. godine u Uroševcu, gdje je njegov otac radio kao profesor povijesti u gimnaziji. Imao je tri brata, a 1933. godine ostali su bez oca, pa ih je u teškim uvjetima podizala majka. Na tek osnovanoj Pozorišnoj akademiji u Beogradu, Ljuba je diplomirao 1953. godine, u klasi profesora Joze Laurenčića. U toj prvoj poslijeratnoj generaciji, pored Ljube, bili su i Rade i Olivera Marković, Slobodan-Cico Perović, Stojan Dečermić i Bora Todorović.

Igrao je u prvoj predstavi prikazanoj na sceni Ateljea 212 ‘Čekajući Godoa’ Samuela Becketta. O tome je kasnije pričao:
“Odavno radim ovog Beketa, proganja me dugo, nemojte da me pitate koliko, i to nema veze sa jubilejem. Jednostavno, sad sam hteo da završim taj posao, to je sve… Godoa smo radili 1955. godine, tada ga je režirao Vasa Popović, čiji je pseudonim danas Pavle Ugrinov. Bilo je kod Beketa nešto na šta mi nismo navikli, a nismo mogli da uhvatimo šta je to, mnogo smo se mučili… Čini mi se da smo od Beketa naučili kako se ćuti na sceni. Taj muk koji dođe posle reči, to je nešto najlepše.

Mislim da ima nešto što se ne zna o početku Ateljea. Godoa smo prvo igrali u ateljeu Miće Popovića, gore, na staroj Banjici. Bilo je to interesantno vreme u gradu, svašta se stvaralo. Prvi upravnik Ateljea 212, kada ovo pozorište još nije ni imalo ime, bio je Radoš Novaković. Pitali su ga kako da se zove novo pozorište. Mihiz (Dragoslav Mihajlović) bio je kum. Rekao je: ‘Ako su prvo igrali u ateljeu, neka se zove Atelje.’ Ne može Atelje, rekli su, ima mnogo ateljea. I Mihiz, vispren kakav je bio, pita Radoša koliko to novo pozorište ima stolica. Radoš kaže: 212. I tako je ovo pozorište dobilo ime. Koliko ja znam, ovu priču niko nije ispričao, pa ni Vladeta Janković koji je bio Mihizov intimni prijatelj.”

Komentiraj