Popularna filmska, televizijska i kazališna glumica rođena je 3. svibnja 1922. godine. Jedno sjećanje na nju prije mnogo godina napisao je i Ranko Munitić:

“Tamo negde u drugoj polovini šezdesetih (zvuči već pomalo arheološki), odoh jedne večeri u ‘Atelje 212’ na predstavu Ženeovih ‘Balkona’. Diže se zastor, i, sećam se kao da beše jučer, pojavi se glavna ženska uloga: sva u crnom, povrh svega još crne naočari.
E sad, svako ko se iole razume u pozorište objasniće vam da su tamna stakla na očima (inače tipično ‘filmski’ odnosno ‘filmadžijski’ rekvizit) na scenskim daskama nešto jedva zamislivo, i, zapravo, krajnje opasno, zato što (poput nehotične maske) sakrivaju oči – kapitalni organ glumca koji s vama direktno komunicira, onda i zato što čitavo lice pretvaraju u neku vrstu mrtvog, otuđenog, postvarenog objekta. A ipak, zvezda Ženeovog košmara izgledala je te večeri dvostuko živa i prisutna. (Sećam se samo još jedne osobe sposobne da iz crnih cvikera izvuče prvorazredni pozorišni efekt – beše to Bela Krleža na početku zagrebačke inscenacije ‘Poseta stare dame’, u režiji Bojana Stupice).

Elem, pojavi se na sceni ‘Ateljea 212’ naočita dama u crnom i sa crnim naočarima, progovori – i od prve me pomete istovremeno tajanstvom i bliskošću. Misterija odatle što ju nikako ne prepoznajem: a bliskost – pošto njen duboki raskošni glas i ženstvena elegancija pokreta strahovito podsećaju na nekog koga znam, koga sam već video i upamtio kao umetnika.
Teče predstava, nedokučiva dama plete pred nama paučinu svoje maestralne igre, a mene u džepu peče program: da pogledam ili da sačekam?
Ne pogledah u program, ali ne odgonetnuh identitet čudnovate naočarke. Pade zastor, i tek tada, u vrzmanju oko garderobe, bacih pogled na štampanu podelu uloga.
Beše to Olivera Marković, u jednoj od nezaboravnih rola.”