“Možda niko ne bi rekao… ali baš nikada ne izdajem prijatelje. Ne znam kako bih to nazvao, ali to je neki moj zakon. Eto, valjda to niko ne bi rekao za mene. S druge strane, za mene kažu da sam senzitivan, impulsivan, ali da ipak imam meru i da umem sa ljudima. A opet, kažu da sam nekad težak, i to užasno, da umem da budem i lukav, i to je nešto hercegovačko u meni, koreni, šta li. Oni nenaklonjeni rekli bi da sam ponekad dosadan, patetičan i slično, mada ja ne razmišljam o tome. I sad pitanje – ko sam ja? Eh, kad bih ja znao ko sam! …

Prva slika: Trebinje. I jedino sećanje koje imam (otišao sam sam sa šest godina), begova kuća, gde smo se igrali. I ta otvorena kapija. Mnogo godina kasnije, neka ekskurzija, šetam Trebinjem i, ne znam zašto, stanem ispred jedne kuće i gledam u terasu, a ne sećam se ničeg. Odem do hotela, zovnem moje i saznam da je ta terasa – terasa našeg stana. Vezan sam za taj milje, te ljude, tu intonaciju. Osećam taj neki hercegovački kod i jako ga volim.

Druga slika: Crkvena porta i naša kuća u Pančevu. I prostor gde smo igrali fudbal, i nedelja kad idem na liturgiju sa ocem. I to stanje duha… Svi ti ljudi i jedino tvoj otac u mantiji, tamo preko. A ti ne kapiraš, ali osećaš. Ne crkva kao crkva, već cela ta priča, duhovnost, to je nešto što je ostalo i što preispitujem i dan-danas. Da, to je važna slika i važna “zakačaljka” moja.

Treća slika: Evo, i sad vidim sebe i mog kuma sa pivom u pančevačkom kafiću “Kupe”, gde smo otkrivali razne stvari, formirali stavove, donosili zaključke i “pisali” odrednice koje su nas vodile napred. I pokazale se kao prave. U tom cirkanju i priči rađao se neki kvalitet koji se posle i potvrdio. Da, baš potvrdio.”