Za tog pisca i novinskog kolumnistu kažu da je bio važan portretist predratnog Sarajeva, i kako je Džamonja napisao, takvo je Sarajevo i postojalo.

Odlazak
Onda smo sjedili na podu i slušali ‘Moody Blues”. Ja sam te pitao hoćeš li da ti nešto priznam. Slegnula si ramenima, a to je trebalo da znači da ti je svejedno, pa sam ja prešao preko toga; digao se s poda i otišao u kuhinju po još jedno pivo. U pauzi, dok sam stavljao drugu ploču na gramofon, pitala si šta ja to hoću da ti priznam. Rekao sam da sam se zaljubio u tebe od prvog dana kada sam te ugledao, a ti si se nasmijala i rekla: “Daj, Džamonja, bogati, ne budali!” ali svejedno si upitala: “A kad je to bilo?”
Rekao sam ti i mjesto i vrijeme i nastavio da ti govorim kako ja nikad ne lažem, kako nikad u životu nisam slagao, kako uvijek moraš da mi vjeruješ, kako se nikad ne zajebavam, ma koliko to ličilo na zajebavanje. Već je bilo jutro kad smo izašli iz kuće. I taj dan smo proveli zajedno, a ja sam ti onda, u četiri sata poslije podne, rekao da je već isteklo dvadeset i četiri sata.
Ti si rekla: “Po tvom satu.”