Film «Kad budem mrtav i beo» na Filmskom festivalu u Puli 1967. godine osvojio je Veliku Zlatnu arenu za film, a Posebnu nagradu dobio je i Dragan Nikolić. Na Filmskom festivalu u Nišu, također te iste 1967. godine, Dragan Nikolić i Ružica Sokić dobili su Specijalne nagrade za uloge. Nikolić se uvijek rado sjećao tih dana:

“U film ‘Kad budem mrtav i beo’ uskočio sam kao u neki okršaj. Čitav crni talas bio je takav da je samo trebalo biti hrabar, bez neke posebne strategije. Nisam mnogo razmišljao o politici već kako da izdržim i, ako je moguće, uspem. I taj film je zaista otvorio vrata mojoj karijeri. Počeci su konotirali sa likom Džimija Barke, i on mi je kao ličnost veoma blizak.

Prije toga imao sam jednu malu ulogu u filmu ‘Deca poručnika Šmita’. Izgleda da je ona bila presudna da Žika Pavlović dodeli meni ulogu Džimija Barke. Jednom mi je priznao da je u tom filmu primetio ono što mu se kod mene dopada: da sam glumac koji ume da živi u kadru i da umem da ga osvežim bez previše gestova. Žika je to prepoznao i tako je odlučena moja sudbina. U suprotnom, ko zna šta bi se dešavalo sa mnom. Ruža Sokić mi je mnogo pomagala pošto sam bio neiskusan. Inače, Ružu poznajem iz kraja, i ona je sa Krsta, bila je sastavni deo naših klinačkih snova.

Činjenica je da kad me je Žika pitao da li znam da pevam, jesam rekao: Da, kako da ne! Naravno, kad je došla scena pevanja na vašaru u Svilajncu, pokazalo se suprotno, i to jeste bio novi moment na snimanju. Što više razmišljam, nije ni gospodin Pavlović bio, baš, toliko naivan. Da je njemu to bilo značajno, poruka filma bila bi onda sasvim drugačija.”