Sjećanje Dragana Nikolića na ulogu Džimija Barke

Film «Kad budem mrtav i beo» na Filmskom festivalu u Puli 1967. godine osvojio je Veliku Zlatnu arenu za film, a Posebnu nagradu dobio je i Dragan Nikolić. Na Filmskom festivalu u Nišu, također te iste 1967. godine, Dragan Nikolić i Ružica Sokić dobili su Specijalne nagrade za uloge. Nikolić se uvijek rado sjećao tih dana:

“U film ‘Kad budem mrtav i beo’ uskočio sam kao u neki okršaj. Čitav crni talas bio je takav da je samo trebalo biti hrabar, bez neke posebne strategije. Nisam mnogo razmišljao o politici već kako da izdržim i, ako je moguće, uspem. I taj film je zaista otvorio vrata mojoj karijeri. Počeci su konotirali sa likom Džimija Barke, i on mi je kao ličnost veoma blizak.

Prije toga imao sam jednu malu ulogu u filmu ‘Deca poručnika Šmita’. Izgleda da je ona bila presudna da Žika Pavlović dodeli meni ulogu Džimija Barke. Jednom mi je priznao da je u tom filmu primetio ono što mu se kod mene dopada: da sam glumac koji ume da živi u kadru i da umem da ga osvežim bez previše gestova. Žika je to prepoznao i tako je odlučena moja sudbina. U suprotnom, ko zna šta bi se dešavalo sa mnom. Ruža Sokić mi je mnogo pomagala pošto sam bio neiskusan. Inače, Ružu poznajem iz kraja, i ona je sa Krsta, bila je sastavni deo naših klinačkih snova.

Činjenica je da kad me je Žika pitao da li znam da pevam, jesam rekao: Da, kako da ne! Naravno, kad je došla scena pevanja na vašaru u Svilajncu, pokazalo se suprotno, i to jeste bio novi moment na snimanju. Što više razmišljam, nije ni gospodin Pavlović bio, baš, toliko naivan. Da je njemu to bilo značajno, poruka filma bila bi onda sasvim drugačija.”

Komentiraj