NACIONALNA GROUPIE: Kako je tužno biti siromašan

Isss, kako mi je žao tih malih, običnih ljudi. Takozvani mali čovjek iz naroda. Tako ih je lako zastrašit najobičnijim vijestima na Novoj i RTL-u. Tužno je biti siromašan i zabrinut…

Izašao sam iz svoje sobe i ušao u ogroman dnevni boravak svog cimera Kikija. Kako već znate, sad živim u elitnom dijelu Zagreba i još uvijek sam fasciniram njime. I tim bogataškim sinovima koji ništa ne moraju radit.

Standardno sam ih opet ukebao kako se u dnevnoj sobi razvlače po kauču, tepihu i podu. Pušili su nargilu, pili čaj od tko zna čega i prejedali se hranom iz Wolta. Dok sam ih gledao, zazvonio mi je mob. Stara. Povukao sam se u hodnik, javio se.

„Ti ne znaš ni nazvati i reći mi da si se preselio iz Novog Zagreba, nego to moram u Nacionalu pročitat. Kakav si ti to sin!?”

„Sve je ok, sada živim kod jednog finog dečka. Pomažem mu u pisanju scenarija.’’

„Do kada ćeš se tako potucat po tuđim stanovima? Nećeš moći dugo ovako, jesi vidio na TV-u kakva kriza nam dolazi?”

„Misliš ono s grijanjem?”

„Da, ali kad bi barem na tome stalo. Znaš li da će običan kruh poskupjet na 20 kuna?”

„Šta, kruh te jebo!? 20 kuna?”

„Svi ćemo uskoro, kako stvari stoje, biti kruha gladni. Ja i tvoja sestra još ćemo se nekako snaći, peći ćemo ga same, a šta ćeš ti jadan tamo u Zagrebu?”

Proparao me praiskonski strah od neimaštine. Moj dida Bajo, kada ne bih pojeo čitav kruh s masti, plašio me da će me Bog kazniti. Šta ću uskoro fakat pred pekarama morat moliti: Bože dragi, kruh nas svagdašnji daj nam danas?

Ugasio sam mobitel, iz hodnika ponovo banuo u sobu. Nonšalantna ekipa se razbacivala hranom iz Wolta. Kruh nisu ni pogledali. Kriške su bile razbacane uokolo kao igraće karte. Cure na putu za toalet gazile su po kruhu kao po trulom lišću. U stanu je bilo toliko vruće da sam poželio skinut sve sa sebe, baš kao i oni. Ali sramio sam se svog neuglednog tijela i rupičastih čarapa. Poredali su se onako grupijevski oko stola i lamentirali o novom filmu o Bouviju. Cure koje su tu konstantno imale ulaz, bile su u Viktoria sikret bejbidoll pidžamicama, a dečki u boksericama i kratkim majicama. Njima je to skroz normalno, da tako skvotaju jedni kod drugih. Ko Dilan i Brenda. Stiv i Keli iz nekad popularnog Beverli hilsa. Tu je moralo biti barem 30 stupnjeva. Osjećao sam se kao goluždravi pilić u inkubatoru.

„Šta se ovdje dešava? Razbacujete se kruhom koji će uskoro koštat 20 kn? I čemu ovolika temperatura u stanu, ko u mamutovu šupku?”

„Za početak, ne jedemo kruh, sjećaš se? A kao drugo, ne znamo promijeniti baterije regulatoru temperature. Znaš ti možda?” sneno će Kiki.

„Ne, ne znam, ali koji vam je đavo? Ljudi još nisu ni upalili grijanje po stanovima dok se vi već tjednima razbacujete i hranom i toplinom.

„Daj, opusti se. Ako znaš promijenit to sranje na regulatoru pomozi, ako ne, nemoj nas izbacivat iz filma”, Kiki je povukao dim iz nargile. „Radije sjedi i ubaci se u film.”

Vidio sam da su svi urokani pa sam bez stida pred trebama počeo panično sakupljati dragocjeni kruh. Skupljao sam razbacane kriške kao bisere s pokidane ogrlice. Kada sam se vratio po ostatke hrane iz Takenokoa koja je kao uginuli egzotični leptiri ležala na podu, počeli su me zajebavat:

„E Svirac, šta si se uspaničio? Drhtiš ko prosjakova ruka dok žica kunu pred pekarom.”

„Da, to je jedan od onih šta skaču na prvu. Nije još ni počelo sranje, a evo njega.”

„Isss, kako mi je žao tih malih, običnih ljudi. Takozvani mali čovjek iz naroda. Tako ih je lako zastrašit najobičnijim vijestima na Novoj i RTL-u. Tužno je biti siromašan i zabrinut…”, ova jedna u Kelvnin Klajn pidžamici složila je plačnu facu.

„Frende, šta se već sada brineš?” hajlajfirano će Kiki.

„Kako se neću brinuti? Stara me upravo zvala i sve mi ispričala. Kruh od 20 kuna, plin, struja, sve… Kako možete ovako mirno sjediti i pućkati hašiš dok čitava Hrvatska strepi od neviđene recesije?”

„Zaboli mene za poskupljenje”, najbolji Kikijev frend pućne iz nargile dobar dim hašiša.

„Svirac, mili, a da malo sjašiš?” Inin glas umirujući poput mirisa toplog bakina kruha izdvojio se od ostalih. „Bit će kako treba biti, šta imaš od te svoje histerije? Nisi li do sad naučio da nemamo utjecaj na stvari oko nas?”

Lako je njoj to bilo trkeljat. Mala ne radi ništa, ima bogate starce i barem nekoliko stotina tisuća eura na računu. Jebe se njoj ako ja ostanem na ulici sam i napušten kao onaj pas Hačiko iz Japana šta čeka svog gazdu. Može se i meni desiti da s ovim dokonim bogatunima ne dočekam Božić.

Dok su me oni benigno zajebavali, preplavile su me teške boje. Nujno sam dohvatio Kikijev dalekozor i čeznutljivo, baš kao i pas Hačiko, zagledao se u prozor premijera Plenkovića na susjednoj zgradi. To mi je na neki način postao obred. Baš kao i ovi ovdje, hodao je u boksericama i tamnoplavoj boss majici po stanu. Boss majica kul mu je stajala ako zanemarim izbočinu na trbuhu. Problem je bio u boksericama. Bijele, plahtaste, probudile su mi asocijaciju da su tako mogle izgledat noćne gaće Marije Antonete. A na zloglasnu Mariju mi je i nalikovao Andrej dok je baletnim pokretom zafitiljio, čini mi se Mlinarov kruh od lješnjaka i oraha, kroz prozor. Prepoznao sam taj kruh. Koliko je bio ukusan, riječ kolač bi mu bolje odgovarala. Od očigledne vrućine u stanu su mu se zamaglila stakla na naočalama. Možda ni on ne zna promijeniti 3 A baterije na regulatoru. S tako zamagljenim naočalama sigurno nije ni vidio kako mu mašem. Valjda je mislio da je to neki golemi golub koji maše krilima na susjednom prozoru. Zafitiljio je prema meni novi Mlinarov kolačić. Skoro me pogodio u glavu. Sad mi je bilo jasno kako se osjećala pariška sirotinja dok ju je visoko s prozora, kao kamen stvrdnutim kolačima, u glave gađala raskalašena Marija Antoaneta.

Komentiraj