NACIONALNA GROUPIE: Štakorbar u Slovenskoj 9

Oko deset je u klub ušao Kolindin muž Jakov… Kovačević mu je pružio vrećicu. Jakov ju je stavio pored nogu. Ekipi je davao slavonske delicije

Ušao sam u Lidl po vinčinu u kartonu. Donesem je na blagajnu.

“Danas vam je jubilej”, trgne me iz misli dobro mi poznata blagajnica.

“Jubilej… Mislite na petstotu moju kolumnu objavljenu u Nacionalu?” rastreseno ću.

Odmahne glavom.

“Danas je točno pedeseti dan da ovdje ulazite s istom jednokratnom maskom. Vidim vam po mrlji ispod nosa da je ista.”

Šutke sam uzeo vino, vratio se u stan. Jedva da sam iskapio tri čaše, a netko mi zalupa na vrata. Pogledam kroz špijunku. Neki povisoki tip u kišnom mantilu.

Otvorim. Umjesto pozdrava, tip mi pokaže policijsku značku. I nalog za pretres. Sledio sam se. Obožavatelj sam Kafkina “Procesa”. Uvijek me pucala paranoja da će i meni, kao bezimenom liku u tom romanu, jednom banuti policija na vrata i optužiti me za meni nepoznat zločin. Grozničavo sam vrtio po glavi što sam skrivio.

“A, sigurno ste došli zbog maske… Šta, prijavila me ona rospija iz Lidla? Zbog prastare maske? Divno, policija se znači tim počela bavit. Svaka čast ministru Božinoviću… Odlučio je stat na kraj Hrvatima koji štede čak i na vlastitom zdravlju. Kolika je kazna za taj užasni zločin?” raspetljao mi se jezik od dalmoškog vina.

Murjaku sijevnu uske, mišje oči.

“Kuš! Nećeš mi tim sranjima o maskama zamaskirat da si iznosio ogromnu lovu iz kluba bivšeg šefa JANAF-a, Dragana Kovačevića. Znamo da je ukradeni novac zbuksao po čitavom Zagrebu i okolici. Danima pregledavamo snimke s nadzorne kamere ispred kluba u Slovenskoj 9.”

“Svaka čast na trudu.”

“Na jednoj snimci si ti… Izlaziš iz kluba s punom najlonskom vrećom. Identificirali smo te odmah, pišeš nekakve kolumne u Nacionalu, živiš u ovom stanu na račun Grada. Zaslužan intelektualac, ha?”

“Donekle jesam…”

“Zaslužan si ti jedino za skrivanje Kovačevićeve prljave love! Na sunce s njom!” murjak zakorači u stan.

Propustim ga u kuhinju. Njuškao je oko sudopera kao da je došao potrovati žohare, a ne u pretres stana. Pokušam ga omekšat čašom vina. Otpije.

“Niste valjda ovakav bućkuriš pili i u Kovačevićevu klubu?” zgađeno će.

“Pa i nije bilo puno bolje. Ja sam tamo bio samo jedanput. Tjedan prije izbijanja korone.”

“Na čiji poziv?”

Šutnja.

“Ako ćemo iskreno, na ničiji. Sam sam se uvalio. Sjedio sam to popodne s glumicom Jadrankom Đokić i glumcem Goranom Bogdanom ispred Pifa. Prolazio je Rade Šerbedžija, on je svim tim glumcima pojam. Zastao je kratko, Bogdanu i Đokićki rekao da ide u klub u Slovenskoj… Ode Rade, a Bogdan i Đokićka raspričali se o tom klubu kao nečem čak i njima nedostupnom.”

“I Nino Raspudić žalio se da ga nitko nikad nije pozvao u taj klub. Šta, Hercegovci nisu dovoljno dobri da bi bili primljeni u zagrebačku intelektualnu elitu?” tek sad sam u murjakovu govoru osjetio hercegovački naglasak, ono njihovo tvrdo izgovaranje ionako samog po sebi tvrdog č.

“Ne bih znao… Ja sam Slavonac, a tamo je bilo okupljalište Slavonaca. Uglavnom, htio sam se napravit da sam iznad Bogdana i Đokićke, dokazat im da su pisci visoko iznad glumaca. Nonšalantno sam im rekao da i ja idem skoknut u Kovačevićev klub. Požurio sam onda za Šerbedžijom. Odmah iza njega nabio sam se na vrata dok je ulazio u klub. Unutra je upravo onaj iz Zlatnih dukata pjevao pjesmu o Andriji Čordašu.”

“Pjevaj ti meni dalje! Šta je dalje bilo?

“Ništa posebno. Samo sam ušao unutra za Šerbedžijom. Kovačević me na šanku pitao tko sam. Spremno sam mu odvratio – kolumnist Nacionala. I uz to Slavonac iz Đakova, obožavam Zlatne dukate, odmah sam i zapjevao Andriju Čordaša. To je bilo dovoljno. Kovačević me upozorio da nema nikakvog pisanja o klubu. I mobitel sam morao ostavit kod ulaza.”

Drot prolije vino u sudoper. Promrmlja:

“Ovakva sranja nismo ni devedesetih pili u štakorbarovima.”

“Pa da, tako mi je i djelovao Kovačevićev klub… Kao štakorbarovi iz devedesetih. Čitao sam o njima u romanu Štakorbar Željka Špoljara. Ekipa je u stražnjim dijelovima svojih kuća otvarala ilegalne kafiće, je li tako? Plaćalo se bez računa. U Kovačevićevu štakorbaru sam iza šanka čak vidio brojač novca. Pretpotopni, valjda još iz vremena Jugobanke. Taj prastari brojač novca davao je klubu ugođaj kao da smo u cvjećarnici iz ‘Alana Forda’. I kod Broja jedan su, kao kod Kovačevića, dolazili ministri, generali, gradonačelnici…”

“Ne melji mi o književnosti, Alane Fordu! Ostavi to za vaša okupljanja pisaca iz regiona! Nemam ja vremena za ta sranja! Govori, di je vrećica koju si tu noć iznio iz kluba?!” murjak mi naglo uhvati ruku i napravi na njoj takozvanu indijansku vatricu. Jao, kako je boljelo! Smjesta propjevam:

“Oko deset je u klub ušao Kolindin muž, Jakov… Kovačević mu je šutke pružio vrećicu. Jakov ju je stavio pored svojih nogu. Kasno navečer, na rastanku bila je gungula. Ja sam od vina jako ogladnio. Kovačević je ekipi davao za doma svakakve slavonske delicije. Meni ništa nije dao, valjda sam bio toliko nebitan. Pa sam krišom uzeo vrećicu od Jakova dok je on odlazio po kaput. Ovdje u stanu rastvorio sam vrećicu.”

“Što je bilo u njoj!?”

“Hrpa oglodanih kostiju, doslovno. To je Kovačević Jakovu očito spremio kosti za Kolindinu kujicu Kiku. Eno, imam dokaz. Te kosti stoje mi još u frižideru. U istoj vrećici. Za juhu mi dobro dođu, pogotovo goveđe”, zakoračim prema frižideru, širom ga otvorim.

Drot se zapilji u vrećicu zaguranu na najdonjoj polici.

“To vam je sva istina. Mi intelektualci glođemo kosti za ministrima, biznismenima”, rastvorim vrećicu. Unutra je bilo više kostiju nego na nalazištu starog, rimskog groblja.

“A ja mislio da je u ovoj državi samo policija u kurcu”, procijedio je MUP-ovac.

Komentiraj