U jednom restoranu u Poreču zaposlio sam se kao pomoćni kuhar. Nisu tražili nikakve kvalifikacije, radno iskustvo. Napokon sam našao savršen spoj ljetovanja, em zarađujem, em sam na moru. Doduše, spavalo nas je desetero natrpano u prostoru koji je nekada u boljim vremenima bio knjižara. Koji paradoks, ja pisac sad kao pomoćni kuhar spavam na podu propale knjižare. Uživljavao sam se da sam mladi Entoni Borden, tako je i on radio kao kuhar po raznoraznim restoranima i poslije se proslavio otkrivajući u knjigama mračne tajne prljavih kuhinja.

S nama je u prostoriji spavala i Miška, ona je radila za šankom u obližnjem bič baru. Jebeno dobro je izgledala. Smatrao sam se sretnikom kad me pozvala da odemo na plažu. Morali smo se prokleto rano ustati, na plaži biti u pet, kako bismo se već u šest ujutro pojavili na poslu. Ja u kuhinji, a Miška je morala s ostalim curama čistiti, uređivati bič bar kako bi predvečer zasjao u punom sjaju.

PLAŽA KOJU SMO IZABRALI očito je bila plaža za bogate, jer je na svakih deset metara bila po jedna srebrenasta zdjelica. Rasprostro sam ručnik uz jednu od tih zdjelica i u nju nasuo kikiriki koji sam ponio da Miška i ja imamo što grickati nakon plivanja. Osim nas, samo je neki tip obrijane glave bio na toj plaži. Sjedio je u položaju za meditaciju i gledao prema suncu koje se upravo rađalo iz mora.

Taman kad smo nakon plivanja legli na ručnike, do nas je u Vokmaks natikačama dokoračala postarija žena sa psom koji je djelovao još stariji od nje. Spuštene uši vukle su mu se po kamenju dok je tromo tapkao za gospodaricom. Stala je iznad nas, zaklonila nam sunce. Počela je prigovarati da smo zauzeli njihovo mjesto. A onda se još više razgoropadila kad je vidjela kikiriki u zdjelici.

“To je zdjelica od mog Murka!” pokazala je na umorno pseto. U trenu mi se smučilo od kikirikija koji sam upravo žvakao.

Promrmljao sam Miški da se maknemo na drugi kraj plaže. Ali sad se ona razgoropadila:

“Nigde neću da se maknem! Šta vi Hrvati više oćete od nas Srba! Više ne smemo ni na hrvatskim plažama u miru da ležimo!”

“Samo sam htjela na svoje mjesto… Jer Murko ne voli mijenjati navike… ” ustuknula je žena.

“NIJE OVO VAŠA PRIVATNA PLAŽA! Stavili ste zdelicu za kera i obeležili svoje mesto! Ko vam daje pravo na to!”

“Ali ovo je pseća plaža…”, pokazala je žena na znak izrezbaren u obliku psa na kojem je pisalo: “Kiri kaže: tu se kupam”.

Na to se meni smračilo.

“Nije dovoljno što bogataši ko u Alanu Fordu obilježavaju i bezeciraju plaže skupim ležaljkama i suncobranima, nego će sad to počet i vlasnici pasa s jebenim zdjelicama! Pa, evo ja sam umoran ko pas, rintam u kuhinji čitav dan i sad kad se u zoru hoću malo opustit, vi me dođete tjerat sa svojim psom koji se po čitave dane izležava!” dreknuo sam da pred Miškom ne ispadnem mlakonja koji se svima sklanja s puta, odnosno mjesta na plaži.

“TEBI JE JOŠ DOBRO, TI KAO HRVAT bar imaš satnicu i slobodan dan u sedmici! A nas Srbe drže tu kao robove, bez slobodnog dana i fiksnog radnog vremena! I još moram ko zadnja droca da nosim dekoltirane suknjice koje jedva da mi prekriju gaćice i bradavice na sisama! Srećna sam kad mi dopuste da nosim tajice. Al onda tek domaći sline na šanku, bulje mi u tajice i komentarišu: vidi, kako joj se usiklo… ” zgađeno će Miška.

“Trebao bih ja o ovom poslat tekst u Novosti… Umjesto da brste po hrvatskoj politici, mogli bi počet pisat o stvarnim problemima vas Srba koji dolazite popunjavat radnu snagu na moru… Već vidim masno otisnut naslov na naslovnici: Srbi, robovi Jadrana”, izvadio sam mobitel da pofotkam ženu i njezinog psa.

“Potjerat Srpkinju da bi na njezino mjesto legao pas! Pa toga ni u NDH nije bilo!”, okinuo sam fotku.

Žena je uplašeno dlanom pokrila lice kao da sam je nanišanio revolverom. Podigla je psa, pokušala je dohvatiti i zdjelicu, ali je skoro pala jer joj je to debelo, samoživo pseto bilo preteško u naručju. Kad je uzrujano otperjala, krenuo sam se ponovo bacit u more. Dok sam prolazio pored onog tipa koji je meditirao uz stijene, dobacio mi je:

“Svaka ti čast!”

Pogledao sam ga bolje i shvatio otkuda mi je poznat. Gile iz Električnog orgazma! Dosta se naborao u licu, ali zadržao je rokersku vitkost.

“ZBOG TAKVIH KO ONA MATORA S DŽUKELOM prestao sam da letujem u Maslinici na Šolti. U Jugi, bend i ja uvek smo tamo letovali, bila je neka dobra vibra. Meštani su nas obožavali, znali smo održati i besplatne koncerte na letnjoj terasi… A, onda kad smo došli nakon rata počeli su nam dobacivat da smo mi oni narkomani što smo pevali da cela Jugoslavija pleše rokenrol. Terali su nas s plaže neka idemo igrat rokenrol s četnicima, nisu nam više dali da sviramo na letnjoj pozornici, koliko god smo ih uveravali da smo u Srbiji organizovali koncerte za mir i dospeli na crnu listu kod miloševićevaca… Mislio sam da je Istra tolerantnija, al ovaj val nacionalizma očito je preplaveo celu Hrvatsku.”

Slegnuo sam ramenima i skočio u more. Kad sam izašao i legao pored Miške, zamolila me da joj posudim nešto love, sin u Zemunu joj se razbolio, mora kevi hitno poslat pare za nekakav lijek protiv astme koji se ne dobiva na recept. Pitao sam se kako tako mlada već ima sina, ali nisam htio cjepidlačit. Dao sam joj lovu koju sam zaradio u ovih pet dana rintanja u kuhinji.

Navečer Miške nije bilo u bič baru. Šef je rekao da joj je sinoć bio zadnji dan na poslu. Vratio sam se u sobu s crnom mišlju da se do kraja povedem za svojim uzorom Entonijem Bordenom – objesim se.