NACIONALNA GROUPIE: Sitna riba Ribiću grize rep

‘Ribiću, sigurno se bezveze ne prezivate ribić. Otiđite dolje do jezera i napecajte sebi i društvu riba. A kad krenu otkazi i smanjivanje plaća, gladnim radnicima kao iskusni ribić možete Bundeku napecat na kile šarana i besplatno nahranit siroma

Hodam Bundekom, primamljivi mirisi roštilja. Na jednom od dugačkih, drvenih stolova ukebam vođu sindikalista, Vilima Ribića. Sjedi, roštilja s obitelji i još nekim frendovima, sindikalistima valjda. Otkoračam do njih. Gledam što se to finoga peče na slaninom podmazanoj rešetki: vratina, teletina, vješalice. Pitam, imaju li ugljena za posudit da si hrenovke ispečem, želim i ja proslavit praznik rada.

Nagnem se nad roštilj. Gusti dim nadraži mi grlo. Divljački zakašljem.

“Stavi ruku na usta!” vikne Ribić.

“Po mesu je bacio bacile! Upropastio nam roštilj na Praznik rada”, uzrujao se jedan brkati Ribićev sindikalac koji je pimplao oko roštilja.

Napokon suspregnem kašalj. Pogledam ih.

“Ja sam pisac. Svi hrvatski pisci kroz povijest su umirali od tuberkuloze jer nikad nisu imali svoje sindikaliste da se brinu za njih. Znam, Vilime, da ste i vi studirali književnost na Filozofskom, radili kao novinar i brzo shvatili da je to gorak kruh. Pa ste radije postali sindikalist. A ja sam prihvatio svoju sudbinu. I kao Kamova i Čerinu tuberkuloza, načeo me kovid.

“Priznao je da ima kovid! Meso je zaraženo!” uspaniči se brko.

Ribić mi kaže neka uzmem to meso i odem što dalje.

“Hvala… Evo, da i vi kao vođa sindikalista napravite napokon nešto za nas pisce, ugroženu vrstu. Umjesto Purisovim hrenovkama da se i ja mesinom omastim na Praznik rada. Svi misle da pisanje nije rad, zato narod i mrzi umjetnike. A itekakav je to rad. Koji ubija. Znate vi to dobro, Vilime, naučili su vas na Filozofskom. E, pa hvala vam još jednom”, prebacivao sam s rešetke vratinu, teletinu sa žara na rastvorenu knjigu “Glad” Knuta Hamsuna, ponio sam je sa sobom da je čitam na jezeru. Ne, ja ipak neću kao Hamsunov izbezumljeni junak ostati gladan. Pored ovakvih sindikalista.

Ribića njegovo društvo počne prozivati što mi je dopustio da se iskašljem po mesu i onda još odnesem.

“Hoćeš tako pustiti i vladi da smanji plaću javnom sektoru?” zapjenio se brko. Zastao sam.

“Ribiću, sigurno se bezveze ne prezivate Ribić. Otiđite dolje do jezera i napecajte sebi i društvu riba. Tu u Bundeku ima ogromnih šarana. Uostalom, epidemiolog Capak rekao je da je sad u vrijeme pandemije kovida bolje za imunitet jesti ribu. A kad uskoro krenu otkazi i smanjivanje plaća u javnim službama, gladnim radnicima olakšajte Isusovom tehnikom. Vi kao iskusni ribić možete ovdje u Bundeku napecat na kile šarana i besplatno nahranit siromašne. Pa da, Isus je bio prvi sindikalist, ribama i kruhom nahranio je sirote, islužene radnike…”

“Jel se ti to još sa mnom sprdaš nakon svega?” Ribiću se zacrvene obrazi.

“Ne, nikako. Nego sam vam zahvalan za ovo meso. Sad sam se sjetio da su i u bivšoj Jugi sindikalisti radnike opskrbljivali mesom. Moja je stara preko sindikata nakupovala hrpu onih zelenih kutija sa zamrznutim Majburgerima. Jeli smo ih sestra i ja još dugo nakon što se Juga raspala. Između dve šnite kruha i s ajvarom i lukom kao prilozima. U tim Majburgerima kao da je bio leš Jugoslavije rastrančiran na okrugle komadiće i poskarivan po Gorenje škrinjama za zamrzivanje diljem čitavog bivšeg, jugoslavenskog teritorija.”

Nakon što sam to izblebetao, po Ribićevu izrazu lica shvatio sam da je bolje da sad stvarno odem.

Sjeo sam uz jedno drvo na sjevernoj strani Bundeka. I proždrljivo navalio na meso. Kad sam se najeo, od sitosti me uhvatila neka tuga, praznina, crne slutnje kao nakon snošaja. Nisam mogao izdržat, utipkao sam na mobitelu broj za psihološku pomoć građanima. Ženski glas se javio. Požalio sam se na anksioznost. Psihologinja me pitala strahujem li od novog potresa? Ili da će se epidemija korone ponovo vratiti na jesen?

“Pa da… I to. Ali najviše me brine što će biti s knjigama, izdavaštvom. I prije korone izdavaštvo je bilo totalno sjeba… na niskim granama, a ne znam šta će na jesen tek biti. Ko će u krizi kupovat više uopće knjige? Samo će u knjižnicama posuđivat i na buvljaku na Britancu za pet kuna kupovat eventualno.”

“Zašto vas baš to brine? Toliko da ste morali nazvat ovaj broj.

“Jer sam pisac, čitav svoj život podredio sam književnosti i bojim se da se ona nepovratno urušava.”

“Ljudi ostaju bez posla, stariji umiru, ne rade restorani, kafići, a vi o knjigama.”

“Po čemu su birtije, restorani važniji od književnosti? Zbog vašeg razmišljanja nam i jest ovakvo stanje nacije.”

“Slušajte, nemojte meni tu popovat! Ja sam psihologiju završila na Filozofskom. Uvijek su mi se gadili ti s Komparativne koji su samo gledali svoje dupe i gdje će šta objavit. Imala sam dečka s Komparativne, ostavio me zbog neke umišljene tuke samo zato što je ona objavljivala u Zarezu i sredila da mu izađe neka njegova jadna priča.”

“Žao mi je…”

“Nije vama ništa žao. Žao vam je samo sebe. Da malo mislite i na druge u ovoj situaciji ne biste bili toliko anksiozni. Sigurno i pišete uglavnom o sebi.

“Pa… spadam, da, u Knausgårdov korpus autobiografskog pisanja.”

“Joj, uzela sam njegovu prvu knjigu i brzo odustala. Tip ima ubojit koktel kompleksa oca i Edipova kompleksa.”

“Okej, postavili ste dijagnozu onda i meni. Šta da radim?”

“Rekla sam vam, volontirajte, pomažite ljudima. To je odličan početak.”

“Ne znam kako im pomoći osim svojim pisanjem.”

“Onda ste beznadežan slučaj. Zbog takvih sebičnjaka poput vas toplo se nadam da će ova korona i kriza donjet nešto dobro u Hrvatskoj.”

“Šta to? Utješite i mene…”

“To da se ostvare vaši strahovi. Propast književnosti.”

Komentiraj