Zoran Antičević… Visok, mišićav, crnokos. NJEGA JE PROŠLE GODINE HASANBEGOVIĆ poslao na Sajam knjiga u Frankfurt. Za tog Antičevića nikad nitko nije čuo, objavljivao je po opskurnim izdavačkim kućama. Bio sam ljubomoran što je Hasanbegović izabrao njega, a ne mene koji sam mu se pokušavao približit

Morao sam nabrzinu otići u Đakovo riješit u Općini papire za povrat poreza. Nije me tu dugo bilo, ojadio sam se kad sam vidio u šta se pretvorila naša kuća: fasada se ljušti, ružičnjak uvenuo, dvorište zapušteno, kokošinjac zjapi sablasno prazan, u bašči nabacane nekakve komšijine daske, šljiva posječena. Dok sam tako stajao u dvorištu, komšinica Mara pozvala me preko ograde, šaptom mi je saopćila:

“Mama ti nije dobro, često dolazi k nama u kuću, sjedne uz peć i samo šuti. Šta će jadna žena, u tim godinama ostala sama… A toliko se mučila da podigne sestru i tebe… pogotovo tebe. Znaš kakav si bio težak… Daj, malo joj pomozi. I dalje je jako zabrinuta… Kaže da nemaš nikakav stalan posao, da nisi svršio fakultet, da nemaš ni kučeta ni mačeta. O ženidbi da i ne razmišljaš… U šali sam joj prije neki dan spomenula da si možda gej, a ona se rasplakala ko ljuta godina…”

Kupite digitalno izdanje Nacionala i pročitajte više, a platite manje