NACIONALNA GROUPIE: Njonjo s Filozofskog

‘Kao što ja nisam samo gastro-novinar nije RASPUDIĆ SAMO FILOZOF. Pokazao je da zna biti žestok. Ono kad je Njonji odbrusio da je kao obezglavljeni jarić tri majke sisao.’ ‘Ma njonje ste i ti i Raspudić! Koje bi muško upisalo Filozofski, kamoli predavalo tamo? To je fakultet za Mariju Selak i takve koje volu filozofirat’

Na terasi restorana Benedikt na splitskim Benama bio sam jedini gost. More ispred mene imalo je sivo metalnu boju jedaćeg pribora na salveti. Konobar se dovuče do mog stola. Trudio sam se zvučati autoritativno:

„Radim prilog o tome da li se u Dalmaciji pogoršala ponuda u restoranima sad kad zbog korone nema stranih turista.“

„Kakav prilog?“

„Za Nacional. Vaš sam restoran prvi odabrao jer sam vidio da pripada tvrtki National. Zbog tog sličnog imena odlučio sam unaprijed upozoriti… Najbolje da mi pozovete glavnog kuhara. Oči u oči želim mu reći neka pazi kakvo će mi jelo napravit.“

KONOBAR SE POVUČE U RESTORAN. Do mene uskoro dokorača krupni muškarac s gusarskom maramom na glavi. U prvi mah pomislim da je to master-šef Mate Janković. Ali kad mi se skroz približio shvatim da je to jedan sasvim drugi šef, odnosno šerif – Željko Kerum. Protrnem. Osjećao sam se kao ribar koji je ilegalno došao na udicu loviti škarpinu, a zakačio mu se morski pas.

„Šta oš?“ proskenira me sitnim, promućurnim očima.

Iz mene se povukla zadnja zraka samopouzdanja baš kao zrake sunce koje su se na par sekundi probile kroz olovno sivo nebo.

„Došao sam ocijenit hranu u vašem restoranu. Ja sam gastro-novinar…“

„Doša si besplatno jist i pit. Od vas gastro-novinara dobijan gastritis“, Kerum se uhvati za grlo.

Nakon što sam se pribrao od šoka, ljubazno mu pokušam objasniti da nisam obični gastro-novinarski klošar koji se grebe po restoranima. Više sam poput Veljka Barbierija, pisac koji opjevava hranu drevnih Dalmata.

„Pohađao sam Filozofski fakultet, tamo proučavao stare običaje.“

„Filozofski fakultet, nu ti ga! Pa šta je to s Filozofskim kad svi s njega biže u nefilozofska zanimanja? Bračni par Raspudići u politiku, ti u gastro-novinare. Očito vas tamo jedino uče kako besplatno pit i jist. Vučete tu praksu od onih praksisovaca. Na Korčuli na Titovoj sisi jili, pili, filozofirali. Moj rođak im je mora kuvat“, Kerum odveže gusarsku maramu. Vidno uzrujan, obriše znoj s čela.

STRESIRAN, KRENEM PRTLJAT O PLATONU, navodit njegove labave dokaze da bi najidealnija država bila ona kojom bi upravljali filozofi.

„Platon? Onaj koji bi jeba da ne uđe? Po njemu je nazvana platonska ljubav. Tako bi i ovi hrvatski Platoni, Raspudići vodili politiku. Jebali, a da ne uđe. Oni bi svima nama govorili iz sabornice kako triba radit, primali za to plaću saborsku.“

„Kao što ni ja nisam samo gastro-novinar nije ni Raspudić samo filozof. Pokazao je on da zna biti žestok kao i vi. Ono kad je Jandrokoviću, odnosno Njonji odbrusio da je kao obezglavljeni jarić tri majke sisao.“

„Ma njonje ste i ti i Raspudić! Koje bi muško upisalo Filozofski, kamoli predavalo na njemu? Njonje, samo njonje. To je fakultet za žene, za Mariju Selak i takve koje volu puno filozofirat. Dok ne dobiju dicu. Onda im ostaje samo jedno filozofsko pitanje, triba il ne triba ditetu pelene prominit. “

Potiho ga podsjetim da je nedavno u „IN magazinu“ izjavio da je počeo uživati u kuhanju. Zato valjda i kuha u rođakovom restoranu.

„Vi ste dokaz da u ženskim poslovima mogu uživati pravi muškarci. Uostalom, najveći kuhari bili su muškarci. Baš kao i najveći filozofi. Niče je bio pravi, borbeni muškarac. Dalmatinci, a da i ne znaju, sljedbenici su onog njegovog nauka: kad ideš ženi, ponesi bič!“

„Niče, jel to onaj koji je u Italiji zažvalija konja i dobija sifilis? Perverzna Italija došla mu glave“, Kerum ponovo zaveže maramu oko glave.

Napetu atmosferu pokušam razlabavit šalom. Kažem da je i Raspudiću možda Italija došla glave. On predaje talijanistiku na Filozofskom. A nitko više ne želi upisati jezik naroda dotučenog koronom. Zato je i morao u politiku. Isto kao mi dotučeni hrvatski pisci u gastro-blogere. Čini se da sam tom narodskom dosjetkom postigao ekefkt.

„Ti bi, bidni moj, znači izija nešto drevno, staro?“ mekše će Kerum.

„Tako je, Žele“, oslovim ga prisno sada kad sam osjetio da me napokon prihvatio.

OBEĆAM MU DA ĆU LIJEPO PISATI o jelu koje mi donese. I začepit usta svim onim koji gade Benedikt u medijima. Pišu da restoran ima lošu hranu otkad je koncesiju na Bene na 15 godina HDZ poklonio tvrtki National koja pripada Kerumovu nećaku Igoru Sapunaru. Tvrde da preko tog nećaka Kerum upravlja Benama. Aktivisti su Sapunara tužili da je bespravno proširio restoran za 170 četvornih metara.

„Kad im ja nasapunam, vidjet ćete vrijednost Filozofskog! Kad te tamo nauče baratat riječima kao drevnog Dalmata sabljom!“ iskočoperim se.

Kerum odgega u restoran. Brže nego je otišao vrati se s nečim nalik zdjeli za pse. Iz koje se pušila vruća pura. Stavio je to pred mene. Vrškom vilice prebirao sam po toću kojim je bila prelivena pura. Iščeprkam rakova klještica, pocuclanu košticu masline. Crnu školjka nije u sebi krila dagnju. U toču, kao u bari, plivala su još tri riblja repića, komadići zagorene kore od pizze. Crvenkasti, kozičin brk stršao je poput radioaktivne 5G antene iz skorene pure boje inkontinentne pelene. Sve to bilo je posuto nečim nalik egzotičnom papru. Ili je to bio pepeo cigareta.

„Šta je ovo?“ kiselo ću.

„Reka si da oćeš ki Barbieri probat nešto staro. Eto, sve staro iz kuhinje stavija san ti u pijat. Tako su jeli stari, siromašni Dalmati. Puru bi prelili ostacima iz kužine. Guštaj“, Kerum se nagnuo nad zdjelu na stolu kao da se želi uvjeriti ima li njegovo jelo miris one stare Dalmacije. Na trenutak mi je mrtvačka lubanja na Želetovoj kuharskoj marami bila u ravnini očiju. Kao znak što će mi se dogoditi ako stavim u usta taj drevni specijalitet.

Komentiraj