Bio je jedan od najznačajnijih pisaca jugoslavenske književnosti 20. stoljeća, čovjek za kojeg je Mirko Kovač rekao ‘ako smo imali kojeg aristokrata među piscima, onda je to bio Borislav Pekić’.

A Pekićeva žena Ljiljana se prisjetila: “Pušio je mnogo i znao je da ga čeka rak pluća. Znao je otprilike i godinu. U njegovim dnevnicima stoji da ima velike planove, ali samo do 60. godine. Umro je u 62. godini. Tuberkulozu, za koju kažu da se nikad ne izleči već samo zaleči, dobio je još u zatvoru. Išao je na kontrole, ali kancer brohnija je vrlo podmukao jer se ne detektuje dok ne bude kasno. Pio je viski kad smo imali para, a dok smo bili u Beogradu, obično vinjak ili rakiju. Nije mu prijalo vino, ni crveno ni belo, jedno mu je stvaralo kiselinu, a drugo nije voleo. Mislim da je pio iz dosade. Kad sedi u društvu i ljudi pričaju koješta, on pije, mrzi ga da ode, i šta će, prosto pije. U Londonu, pošto je imao apsolutnu slobodu i niko ga nije gnjavio, slabo je i pio. Toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi i neko traži našu ćerku. Ona ga posle pita ko je bio, a on kaže: ‘Ne znam’. ‘A što nisi zapisao?’ On kaže: ‘A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji’.”

Borislav Pekić umro je 2. srpnja 1992. godine.