NACIONALNA GROUPIE: Ćaća, diranje tvog auta skupo se plaća

Stajao sam uz Sanaderov auto parkiran na kolniku u Nazorovoj ulici. Bilo je oko tri u noći. Nigdje žive duše. Moja cura Stojka bila je od mene udaljena pola metra. U ruci je držala ajfon namješten za snimanje.

“Ajde, vadi ga više…”, nestrpljivo će.

“Osjećam se ko kreten. Možda ovo ipak nije pametno… Popišat se čovjeku po kvaki od auta…”

“Kako si jadan… Čitav vikend si u depresiji jer na fejsbuku ne možeš nikako preći dvjesto lajkova… I sad kad sam se po ovoj zimi uspentrala do jebene Kozarčeve, ti se tu nećkaš. Fakat si ko taj tvoj Petrov iz Mosta… Nemaš snage odlučit se za ikakav hrabriji čin, ne znaš bi li kakio ili piškio… Htio bi bit poznat, dobivat tisuće lajkova, a bojiš se išta riskirat. Zato ćeš i završit kao taj Petrov. Svima ćeš dosadit u toj svojoj kolebljivosti…”

“Znači misliš da bi me pišanje po Sanaderovu autu totalno diglo na fejsbuku?”

“PA JESI VIDIO MAJSTORA DRUŠTVENIH MREŽA VITALIJA ZDOROVETSKOG? On je svima vama fejsbukašima tu na vašem terenu pokazao kako se skupljaju klikovi, lajkovi… Popeo se Sanaderu na krov od ovog istog tu auta i skakao kao majmun. Evo, još se vidi malo na krovu ulubljenje od njegovih tenisica. Kao i uvijek, Ameri moraju doći tu k nama jadnim Hrvatićima da nam pokažu kako se to radi. Daj, vadi ga više i popišaj se!”

Na te njezine riječi naglo sam raskopčao šlic. Onda sam ipak zastao.

“Ma ne mogu ja to… Zamisli da tebi to netko napravi. Ujutro uhvatiš mokru kvaku…”

“Joj, ta tvoja empatija… Jel Sanader imao empatiju dok je drpao lovu, jel se pitao šta će taj i taj kad ne dobije plaću? Ajde, pišaj! Vitalni Vitali bi se već i posro po krovu…”

“Lako Vitaliju! To je ko da sam ja došo u Bugarsku skakat po autu bivšem premijeru. Al šta ako se Sanader ponovo digne, vrati na čelo HDZ-a? Nakon što su ga oslobodili svih presuda, ništa više nije nemoguće… Onda sam najebo.”

“Neću te više nagovarat, hoćeš ili nećeš… Ostani čitav život na svojih luzerskih pedeset lajkova. Za hrvatskog vonabi literata i to je puno. Dostojevski je gubio čitavu ušteđevinu na kocki, Hemingvej je padao s avionom u džunglu, Hunter Thompson je bacao vreće gnojiva na Niksona, a ti se tu bojiš par kapi pišaline iscijedit po kvaki. Nije ni čudo da ćeš uvijek ostat osrednji, kalkulantski jadnik kakvi su hrvatski pisci uvijek i bili” prezirno će Stojka.

Ubola me u živac. Fakat, ne možeš bit punokrvan pisac ako bar jednom u životu ne napraviš neko malo žešće sranje po kojem će te svi pamtiti. Pa i Bajron je na balovima zalijevao vinom političare…

Isukao sam penis. Bilo je jako hladno, pa se smežurao do razine TOZ-ova šiljila za olovke. Morao sam se još malo primaknut autu. U trenutku kad sam vrškom kožice slučajno dotaknuo mrzlu kvaku, dogodilo se ono što se dogodi kad toplim jezikom ideš dotaknut ledeni stup; jezik ti se zaljepi za njega. Užas!

“Eto vidiš šta si mi napravila!? Bog me kaznio zbog tebe! Uvijek žene nagovore muškarca na težak, idiotski grijeh”, potiho sam zajaukao.

“Pljunuti si taj tvoj Petrov. Kad mu svi okrenu leđa jer je nasamo išao pregovarat s Kolindom, jaukat će isto ovako kao ti da ga je na grijeh navela jedna privlačna, ali i prevrtljiva žena. Tako tipično za vas provincijalce. Šta god vam se loše dogodi u životu, krive su žene. To su vam popovi utuvili u glavu još kao klincima. Ono, Eva je kriva za sve…”, posprdno će Stojka.

Naglim pokretom bezuspješno sam se pokušao otrgnut od kvake. Taj pokušaj zadao mi je toliku bol da nisam mogao suspregnuti krik koji je oštro zaparao sablasno tihu Nazorovu. Na prozoru Sanaderove vile pojavila se tamna silueta.

“Tko je to tamo, šta to radite!?”, začuo sam dobro mi poznatu boju glasa i intonaciju; Sanader ju je nekad rabio za onaj predizborni spot u kojem je bodrio narod: Hrvatska je danas zemlja u koju se vratio optimizam…

“Gospodine Ivo, to sam ja, Pavle… Posjetio sam vas, sjećate se, nedavno u Remetincu, u vezi onog Big Bradera za pametne… Evo, s djevojkom se upravo vraćam iz Jabuke, pa sam joj htio pokazat ulubljenja na krovu što vam je napravio onaj američki idiot Vitali… To njegovo skakanje je sad hit na Jutjubu, fejsbuku. Što nakon toga reći o zemlji u kojoj živimo? Vrijednosti su potpuno izokrenute. Nije čudo da vi robijate dok takvi vandali slobodno šeću po svijetu i skupljaju lajkove za svoje nepodopštine! Valjda to tako mora bit u ovim posljednjim vremenima…”, uzbrbljao sam se u panici.

“U redu je, samo se odmaknite od auta…”, Sanader će s prozora.

“Evo, sad ću… Ma, pokušao sam vam malo ovako rukama poravnat ta ulubljenja na krovu”, počeo sam dlanovima tapkat po krovu kao kad sam nekad u djetinjstvu u pijesku utabanjavao cestu za autiće i vojnike.

U TOM TRENUTKU PAKLENO ME ZAPEKLO ISPOD TRBUHA. Ponovo sam bolno kriknuo, ali ovaj put sam se uspio odvojit od kvake. Jer ju je domišljata Stojka zagrijala upaljačem.

Na povratku doma, upitala me:

“Sve sam ovo snimala… Hoćeš li da postavim na tvoj fejsbuk? Ovime bi bez beda mogao nadmašit popularnost Vitalija Zdorovetskog.”

Nakon kraćeg razmišljanja, odvratio sam:

“Ne. Dosta mi je tog trčanja za površnom popularnosti. Posvetit ću se nečem humanitarnom. Radije ću taj filmić poslat Udruzi za borbu protiv fimoze. Neka ljudi vide šta im se može dogodit ako na vrijeme ne počnu sanirat taj problem.”

“I to te može dovest do pristojne popularnosti. Ukoliko te pozovu u onu HTV-ovu predbožićnu emisiju u kojoj se izraubani hrvatski selebovi javljaju na telefone i preko impulsa prikupljaju kune… U tvom slučaju trebalo bi se skupljat za prevenciju protiv fimoze.”

Komentiraj

PODIJELI
Perjanica nove hrvatske satire i začetnik balkaniziranog gonzo novinarstva, u kolumnama neodgovorno uzurpira medijski prostor za vlastiti probitak u politiku, gdje će ostvariti svoje životne ambicije: ne raditi ništa. Potomak oca branitelja i majke esdepeovke, Svirac je mutant bez iluzija koji se kao jegulja provlači između lijevih i desnih, crvenih i crnih.