Topnički dnevnik br. 24.

Dragi dnevniće!

Renato BaretićŠta da ti kažem, opet proliv... Bit če sve to glede onog toplog soka šta san popijo od naranće u ćetvrtak. Nejide to s fažolon pa nejide, pa još usrid lita, al đaba budalan govorit. Savo mi se ne javlja, tri put san pokušava ga dobit, al motorola samo krći pa krći. Mater četnićku, šta je je, zbilja su kukavice. Dan ipo mi još imamo hodnje do položaja povr Knina, a oni već pobigli, pobacali motorole... A moglo bi ibit da nema signala odavlen, ko če znat... Abate, Savo moj, javati sriću odnija, a taman sam lipo zamraćia dva sanduka haubićke stopetice i tri za minobacać 120 mm, posla to sve lipo nazad kanalon i zapisa da smo tukli (jesmo, dnevniće, matere mi! hi, hi) po isturenin položajiman jugočetnićke armade i soldateske paravojne, i sad se ti nejavljaš, a ko će unda javit u Vakuf da to iđe za njizi? Oću ja možda po Svilaji tražit govornicu da lićno Aliji javin da "bonboni" gonjaju zanj? Di će to na kraju završit?

Oćel jopeta sve dotrat do Fikreta, pa da on jopeta neplati ka dva prošla puta? Di to vodi? Abate, dragi dnevniće, tu me reži ako nije najbolje sa Šiptarin vodit posa! Naplatiš dvostruko nega šta bi Srbiman, a još ti Čede sami prebacu do Sanđaka, uzmi pare pa goni dalje! Al diš hi nać, sve je manje takvi, nema srbin mozdžane za posal ka mi... Nisu ni Umproforci ka šta su bili, oču reć, jesu oni sad bili, al crnčad su bili bolji, šta je Jozo spiva, džava ga lipi odnija, "bataljunac iz Kenije - pola njemu, pola meni je". To je bia posa! Mate je lipo zna odvojit ćauru od zrna pa isut barut, lipo napuniš zemljon pa opla nazad na zrno i prodaš kenijcu ka pravu! Njemu zrno i žalo, pa pravac Ruanda, a tebi i pare i barut. Di su ti dani, moj dnevniće...
Jutros san mora zapovidit za ispalit tri komada stopetice, stigla taka zapovid iz stožera zone dijelovanja. Majketi, i sad ja zbog toga triban odpećatit cili sanduk, a taman san i njega mislia liferovat nazad kanalon. "Di ćemo tuć?" pita desetnik, a ja govorin "kud puklo da puklo, al samo dvi"! I ode dvi iljade marak u dim! Bogu za plakat!!!

Svaki put kad odpećatin sanduk, sitin se onoga odprin tri miseca, možda četir, ili čak više (nisan ti tija pisat o tome, ne znan bil me razumia, dragi D) kad je na Malovan stiga sanduk u kampanjoli, ej, u kampanjoli, u gepeku, samo jedan sanduk stodvajsetica s dodatnin punjenjen. Oklen? Ne znaju, samo kažu "za vas je". I ja ti odpećatin, kad unutra šest "bombona", sve lipo spakovano, al i dva papiriča. Na jednon piše "Selam Alejkum, akos ovo primijo, znači da veza funkcioniše, mašala, Ibro", a na drugom "Funkcioniše, balijo, nego šta da funkcioniše, a šta si ti mislijo, Cane". Tad san se ja bija malo zamislija i reka vako: šta nije bolje vako, da mi svi lipo trgujemo "bonbonin", jer ja ću to lako priprodat nazad, i ko zna kamo, nega da sad ja to ispalin i sorin kuču i dva tri ćovika? Ol nije bolje i krščanskije, katolićkije, da to sve kruži po sistemu: kupiš deset, opališ jedan, prodaš devet, ćekaš osan, ili sedan, pa jopeta opališ jedan a ostatak nazad... I je bolje, naravski da je, al triba to na niki način sve pravdat, i štaš sad? Ništa nega lipo pišeš "puška puca a top riče, spičilo se i bonbona i kekasa i svega streljiva kišu Issovu, nemamo više, neprijatelj uzmiće, šaljite još!" Bija u nas jedan ludaš, presika ga niki Savin budala rafalon ima misec ipo, šta je jedanput nožičon napisa "Barbara" na svaki bonbon u jednon sanduku šta smo ga poslin jopeta pećatili i slali dalje. Jebate, ja ga pošljen Savi, a Balije nan ga izokola vratu. Ništa, šalji nazad, sad znači balijan, pa za misec dan evo njega nami od Save, samo sad povrj "Barbara" piše "jebem te", ili ispod "mi puši". I sad zamisli ti, Dnevniće, da je sve to ispaljeno i eksplodiralo, koji bi svit izginija zaništa i kolike bi kuće zakurac izgorile, a ovako dobro svima. A nije ima bit ni ta Barbara loše prošla, hehe... Sutra gonjamo na Knin, valjda se neće puno potrošit. Jebenti ovi proliv!

Topnički dnevnik br. 33

Oprosti šta ti se nisan tako dugo javlja, za pravo reč bia san te i zaboravia da postojiš, al čujen jućer da te televizija nešta spomenila pa san se sitija svojeg ratnog druga. Dugo me nije bilo, dragi moj Dnevniće, evo san te jutros izvadia iz drvarnice pa ćitan, ćitan, i sve suza suzu goni... Di su oni dani, di je ta lipota, di su oni ljudi... Di je sad moj Savo, di je moj Ibro, ko zna jesuli živi uopče? Kad san se s "bonbona" pribacia na "štapiče" raćuna san - naćemo se negdi jopeta u biznisu, posa je posa, nima više rata, lakše je, saćemo se i upoznat, al nikako naletit nanjizi. Pa se sve mislin kako je to strašno, to šta rat čoviku napravi, kako razdvoji ljude i
Oprosti šta san malo prekinija, bija mi je na vrata niki čovik, avokat, pita da jesan li ja taj i taj, ja govorin jesan, a on da jesan li bija zapovijednik bitnice te i te tad i tad, ja govorin "ne, ti si bija!", a on da neka se smirin i poslušan ga i pustin ukuću. Pa govori da istražitelji iz Hagga tražu, tražu... Koga, bogareti, pitan ja, koga još tražu, a on veli - tebe! Oču reč, ne mene, nega tebe, moj Dnevniće! Tebe! Ja sve gledan u kužinu, eno tebe na stolu, al rećen: "Ne znan, mora bi potražit, ko zna di je to u vijoru rata ostalo". A on meni da ako nađen, da mu javin i predan, jer da če to bit za odbranu naši generala, naši heroja a ne zloćinaca. I da ako njemu ne dan da čedu doč istražitelji iz Hagaa i da čedu mi te uzest za tamo ćitat protiv naši heroja a ne zloćinaca. I sad se ja mislin. Šta češ ti komu osin meni? A s druge strane, bolje da pomognen našin herojin kako god mogu, ka šta san i u ratu ćinija, nega da pomažen onin zloćincin istražiteljskin... A i oni če me ćut! Kad če više prestat bit samo istražitelji i bit ljudi ka svi?